Volim jutra. Dok se dan polako razvija, rastu energija i entuzijazam, noseći sa sobom beskrajni potencijal i blagu neizvesnost, suptilno obećanje budućnosti.
U porodici, jutra su ponovni susreti, kada se okupljamo oko porodičnog stola nakon putovanja u snove. Dok razbijamo tišinu spontanim metežom i jutarnjom galamom, uživamo u mirisima kafe, čaja i doručka.
Jutra su prelep deo života. Međutim, priča je skroz drugačija kada nas umesto inspirativnih mirisa i vesele porodične dinamike probudi bol.
Tog januarskog jutra probudio sam se kompletno ukočen. Noć iza mene bila je bez dubokog sna.
Kada kažem ukočen, ne mislim da zatezanje u ramenu ili bol u vratu koji se ponekad javlja kada zakucamo na lošem jastuku ili provedemo noć u pogrešnom položaju. Mislim na ukočenost mišića duž cele kičme pa sve do vrata. Bol koji probada noge, steže leđa, krivi ramena i onemogućava bilo koju slobodu pokreta. Limitiranost svega.
Bol u donjim leđima je stara boljka, koju nosim već punu deceniju, sa kojom živim. Tokom godina, navikao sam na povremenu blagfu ukočenost ili bol koji me upozori da „stanem“ i odmorim. Međutim, tog jutra stvari su bile kompletno drugačije. Stari „prijatelj“ se vratio na velika vrata i rešio da ostane.
Predizpoziciju za bolest donjih leđa sam dobio na poklon od svojih dedova. Bio je to jedan od onih darova koje radije ne bismo primili. Autentično porodično nasleđe koje se u mojoj familiji predaje s kolena na koleno i čuva do kraja života.
Statistika kaže da nasledni faktor doprinosi više od 30% za ispoljavanje ovih bolesti. U mom slučaju može se reći da sam ja tu svoju predispoziciju dobro „podgreao“ svojim čestim nedisciplinovanim ponašanjem i nezdravim izborima u prošlosti. Drugim rečima, može se bukvalno reći da su me nebrojene neprespavane noći, varirajuća gojaznost i previše „udovoljavanja sebi“ oterali u bolnički krevet.
„U životu nosimo neograničene mogućnosti, ali i potencijal da ograničimo sami sebe. Skoro beskrajno.“
Ustajem, jedva, pomagajući se rukama gde mogu, hvatajući se za šta stignem. Izgubim li stisak za fotelju, otkotrljaću se na pod i ostati tu poput kornjače, nepomičan, bespomoćan. Ako se uspravim, teturam se od vrata do vrata, kao omamljen. Uživati u jutru uz standardnu kafu i cigaretu postaje nemoguća misija, izazov za šampione.
Nikakav mamurluk ne može porediti sa ovim. Mamurluk nosi slatkoću žaljenja, umor, povremenu mučninu i psihološko povlačenje u bezdan memorije.
Sada sam međutim bio kompletno trezan i svestan činjenice da ne mogu da uradim baš ništa. Započinjao je divan dan, idealan za trčanje ili šetnju planinom. A meni se noge vuku po podu. Svaki neuspeli korak pojačava nezadovoljstvo.
I kada sam se napokon odgegao do našeg jutarnjeg porodičnog stola, podupirajući se usput kao drogirani alkogholičar, uz jutarnju kafu morao sam da saspem i ceo set lekova. Čisto da proguram dan. U tom momentu osećao sam kako se potencijal mog života beskonačno smanjuje. Svaka radost i isčekivanje isčezava, sakuplja se u jednu malu crnu rupu iz koje, kako vrat i leđa nagoveštavaju, neću izaći skoro, a možda i nikada.
Priroda vlada svima nama, te se prirodni instinkt i u ovim situacijama javlja. Instinkt za prirodno odumiranje. Poznavaoci životinja često govore da kada se životinja oseti nesposobnom da obavlja svoje funkcije, odmetne se, odvuče u neki mračni ćošak i miruje, čeka da se oporavi ili da umre. Kada oseti da je laka meta za predatore, ali i da ne može da funkcioniše kao član svoje zajednice, povlači se u izolaciju da se suoči sa svojom osetljivom, neprekidno promenljivom prirodom.
Tako sam i ja tog januarskog jutra poželeo da nestanem. Svaki neuspeli pšokušaj da hodam kao homo sapiens je jačao osećaj sramote i bespomoćnosti. Kada se nađeš u redovima bolnice, okružen onima koji dele tvoju bolesnu sudbinu, malo olakša stvari. Tu osećaš da pripadaš. Ali izlazak na ulicu, šetnja među ostalim, „zdravim“ svetom višew nije opcija. Poželiš da te društvo protera na neko ostrvo gubavaca, gde su svi kao ti – beskrajno felerični bez pomoći.
Međutim, optimizam je takođe jedan od prirodnih fenomena. I naći optimizam u momentima patnje je dar nas ljudi.
Sedeći tako i otpisujući entuzijazam za narednu nedelju , javi se momentat prihvaćanja. Trenutak dugačak kao godina i snažan kao stena.
U tom trenutku, probudi se taj latentni beskrajni potencijal u tebi koji kaže „želim da trčim! Želim da skačem, da hodam, da vidim i da upijem još života!“
Više nego ikada želim da stojim pravo i da bezbrižno koračam napred!
„U momentima kada se osećamo kao da smo zarobljeni u mračnom tunelu, sami nalazimo svetlo da nam služi kao vodilja.“
Optimizam počinje sa zahvalnošću. Zahvalan sam za svaki korak koji sam napravio do sada, zahvalan za svaki ples, za svako planinarenje, za svaki sport kojim sam se bavio.
I tako, zahvalih se svojim leđima za sve prethodne korake, ali i za one kiji me tek čekaju i napravih prvi kork tog jutra. Uzimam lekove uz kafu.